Izađi iz norme / Spali kutiju

Autor: Viktor Janičić

Pre nego što dođemo na svet, prvo dolazi naša kutija koju stvara okruženje i ubacuje u nju što je više stvari moguće, tako da pojedinca drži zatočenog, lišenog pojma slobode. Nismo razvili ni svest, već nam je pola života izdiktirano i nikako ne smemo da prkosimo onome što je nametnuto, jer to znači da ćemo biti obeleženi i život postaje znatno otežan, čak i opasan. Možeš da voliš svoje telo, osobu i ono što radiš - ali samo na način koji ti tvoja kutija omogućava. Neki provedu ceo život u strahu da pogledaju van onoga što je dozvoljeno, dok ako se neko i usudi najčešće mora da prođe kroz niz potištenih stanja i nadanja da će osvanuti dan kada će biti bolje. Kada prigrliti sebe onakvog kakav zaista jesi neće biti akt hrabrosti i nešto što će morati da se dokazuje sa svakim daškom snage. 

Svet u koji dolazimo je sa binarnim hijerarhijama uspostavljenim kad je kolonijalizam došao na snagu - civilizovano/primitivno, belo/ne-belo, racionalno/iracionalno, muško/žensko. Definicja onog što je normalno je uvek usko povezana sa cisrodnim heteroseksualnim belim muškarcem, ostali su inherentno inferiorna bića na koje se sladostrasno posmatra kako ih najbolje tlačiti i eksploatisati. Čest slučaj je pravljenje apsurdnih razlika među marginalizovanim grupama, kako bi se time skrenula pažnja sa toga ko su pravi nepriajtelji, oni znaju da u zajedništvu leži snaga i zato sistem toliko insistira na individualizmu i međuljudskim sukobima. Za primer je ophođenje prema ne-cis osobama, oni koji ruše rodne stereotipe i koji se odvaže da uzmu šibicu i spale kutiju. Čak i kada je spalimo, pojaviće se neko sa novom kutijom u koju možemo nesvesno ponovo upasti, jer i kada se opiremo nametnutim normama – to takođe dolazi sa svojim očekivanjima. Kako to da si ženstven, a transrodni muškarac si? Ako si muškarac, prati kolonijalizmom nametnut ideal! Kako to misliš nebinarna osoba si? To je faza, postoji ili-ili, ali u međuvremenu dok si u toj ludoriji izgledaj androgino, samo tako možda dobiješ inč poštovanja. Na kraju dana, uvek smo sa nekom od etiketa: monstrum, bolesnik, satanista, veštica, sa pitanjem zašto nam je egzistirati još uvek dozvoljeno? 

Povezanost roda, biologije, kolonijalizma i kapitalizma postaje jasnija kada prestanemo da posmatramo „pol“ kao večnu i nepromenljivu prirodnu činjenicu, a nauku kao neutralnog sudiju istine. Ono što danas zovemo biologijom, na koju mnogi vole agresivno da se pozivaju dok debatuju o validnosti nečijeg pola/roda, nastalo je u specifičnom istorijskom trenutku – u 19. veku, paralelno sa industrijalizacijom, jačanjem moderne države i razvojem kapitalizma. Tada se menja način na koji zapad razume „život“: priroda počinje da se tumači kroz pojmove funkcije, sistema, svrhe i produktivnosti. Upravo u tom kontekstu oblikuje se i savremeno shvatanje biološkog pola. 

Paradoksalno, kako su biološka istraživanja napredovala, pokazivala su sve veću složenost i varijabilnost tela. Hormoni se ne uklapaju strogo u „muške“ i „ženske“ obrasce; interseks varijacije dovode u pitanje jednostavnu podelu. Ipak, umesto da napusti binarni model, medicinska i naučna institucija pronalazi način da ga sačuva – razdvajanjem pola i roda. Pojam „rodnog identiteta“ sredinom 20. veka uvodi se upravo kako bi se stabilizovala binarna struktura pola. Umesto da se prizna da je i sam pol biološki složen i promenljiv, rod se definiše kao psihološka ili kulturna dimenzija, dok se pol zadržava kao „tvrda“ biološka osnova. Time se stvara nova tehnologija normalizacije: ako telo odstupa od norme, medicinske intervencije (hormonske terapije, operacije) treba da ga vrate u okvir prihvatljive binarnosti. Rod tako postaje alat za očuvanje poretka, a ne njegova subverzija. Ideja da priroda ima svrhu – da tela imaju unapred zadatu funkciju, bila je centralna za opravdavanje rasnih i rodnih hijerarhija. Kada priroda nije pružala jasne granice, institucije su ih proizvodile kroz zakone, medicinske protokole i društvene norme. 

Ono što danas doživljavamo kao „prirodnu“ podelu na muško i žensko rezultat je specifične epistemologije koja je nastala na modernom zapadu, u sprezi sa imperijalnom ekspanzijom i ekonomijom produktivnosti. Biološki diskurs o polu nije neutralno ogledalo prirode, već okvir kroz koji društvo čita tela – okvir koji je oblikovan potrebama upravljanja, rada i normativnosti. Mi više nemamo autonomiju nad našim telom, redukovani smo na mašinu, objektifikovani i na kraju kada ne služimo sistemu, na deponiju bačeni. 

U svom najčistijem obliku biti kvir znači biti slobodan – slobodan da radim sa svojim telom šta hoću, da volim koga hoću i koliko hoću. Kvir je u današnje vreme forma otpora koji ima revolucionarsko dejstvo. U srži leži ljubav umesto mržnje, razumevanje preko predrasuda, empatija pre odbacivanja. Zavide nam na našem duhu koji ne poznaje granice, duh koji u sebe prima više od stereotipične ljubavi. Naša bliskost i senzibilitet predstavljaju pretnju. Ne postoji ,,previše’’, to je samo koncept osmišljen od strane onih koji žele da se osiguraju da smo duboko u kutiji. Naš put do ovde je bio krvav i nastavljamo da se borimo svakim danom sve više, jer dokle god ne bude svako od nas bio bez straha do tad se borba nastavlja. Zato budite previše i prkosite normama, jer kad smo mi već od malena naučeni da prihvatimo jedan model življenja, neka i drugi nauče sada - čovek se uči dok je živ. 

Objava je nastala u okviru projekta “Zajedno za pravdu!” koji sprovodi Kolektiv MANA u okviru GearUP! projekta, kao rezultat omladinskog kampa.

Projekat se ostvaruje uz podršku CROSOL-a i Evropske Unije . Kompletan sadržaj projekta odgovornost je Kolektiva MANA i ne prikazuje nužno stavove Evropke Unije.