Ekonomska pristupačnost omladinskog rada

Kada govorimo o pristupačnosti, prečesto se fokusiramo samo na fizički prostor, rampu, pristupačan toalet, lift. I to jeste važno. Ali pristupačnost i dostupnost ne završavaju se arhitektonskim rešenjima. Pristupačnost podrazumeva i da su svi drugi aspekti učešća uključujući finansijski, logistički, emocionalni osmišljeni tako da niko ne bude isključen.

Pristupačnost i dostupnost na papiru ne znači mnogo ako mladi iz radničkih porodica, sela, marginalizovanih zajednica, oni koji nemaju finansijsku podršku roditelja ili koji rade kako bi preživeli – zapravo ne mogu da dođu.

Pristupačnost ne podrazumeva samo fizički prostor i inkluzivne sadržaje. Ona podrazumeva i ukidanje ekonomskih barijera, što znači besplatne kotizacije, pokrivene putne troškove, obezbeđen smeštaj i hrana. Sve ono što mladima iz privilegovanih pozadina često dolazi "podrazumevano", za mnoge druge je nepremostiva prepreka.

Klasna razlika postoji

U društvu koje nerado govori o klasama čak i kad one određuju gotovo sve aspekte svakodnevnog života, lako zaboravimo da mladi nemaju jednake startne pozicije. Da ne polazimo svi iz iste tačke, i da pristup nečemu “besplatnom” nije isti za sve.

Nije isto ako ti roditelji mogu “uskočiti” za kartu do drugog grada, dok drugi mladi vagaju da li mogu sebi da priušte da učestvuju u nečemu što se zove “besplatno”, jer ih karta, autobus, pauza za hranu i tri dana van kuće koštaju više nego što imaju. Za neke je to logistika, za druge je egzistencija. 

Za mnoge mlade, pogotovo one iz radničkih i siromašnih porodica, učestvovanje u omladinskim programima ne zavisi od volje, motivacije ili “aktivizma”, već od preživljavanja,  i to je istina koju ne smemo gurati pod tepih. Ako zanemarimo klasne razlike, rizikujemo da naše inicijative budu inkluzivne samo u teoriji, dok u praksi ostaju zatvorene za one koji im najviše trebaju.

Zato je važno da ne normalizujemo tišinu oko klase. Da je ne maskiramo frazama o “jednakim šansama” dok ne stvaramo uslove da te šanse zaista i postoje. 

Solidarnost kao praksa, a ne parola

Solidarnost ne znači samo biti dobar ili imati razumevanja. Solidarnost nije saosećanje sa distance, već aktivna, svesna odluka da delujemo tako da nikoga ne ostavimo iza sebe. Ako zaista želimo da menjamo svet, pa i svet omladinskog rada, obrazovanja i aktivizma, moramo polaziti iz solidarnosti, a ne iz pretpostavke da su svi mladi u istoj poziciji.

Solidarnost ne pada s neba. Ne “desi se” spontano. Ona se planira, budžetira, ucrtava u svaki aspekt programa. To znači da se već u fazi planiranja postavlja pitanje: Ko sve neće moći da dođe ako ne pokrijemo troškove? Kome je potreban dodatni prostor da bi bio prisutan? To znači da se umesto “ako budemo imali viška” kaže: “Ovo je prioritet.”

Solidarnost se ogleda u konkretnim odlukama:

• Da kotizacija ne postoji, ili da postoji uz jasno objašnjenje kako je moguće dobiti oslobađanje.

• Da se prevoz, smeštaj i hrana ne nude “na zahtev”, već da budu deo poziva.

• Da se mladima ne govori da “mogu da se jave ako im nešto treba”, već da se jasno i otvoreno kaže: “Ovo je prostor za tebe, i mislili smo na tvoju realnost.”

Stipendije, podrške i prilagođavanja nisu nagrade za najglasnije, najvidljivije ili “najaktivnije”. One su alati uključenja. One su korektivni mehanizmi u društvu koje sistemski marginalizuje mlade iz siromašnih i ruralnih zajednica koje se svakodnevno bore s nevidljivošću.

Solidarnost znači ne samo otvaranje vrata, već i uklanjanje prepreka ispred njih. Ne znači samo pozvati, već se i pobrinuti da poziv ne bude prazan gest, već stvarna mogućnost. I to je naša odgovornost kao omladinskih radnika i radnica. Ako ne planiramo solidarnost, planiramo isključenje i to često nehotice, ali sa vrlo stvarnim posledicama. Solidarnost je izbor. I mora biti temelj našeg rada.

Ako nam programi nisu dostupni svima, onda nisu inkluzivni

Nema istinske inkluzije bez razumevanja ekonomskih i klasnih barijera. Nema jednakih šansi ako svi dolaze iz različitih životnih uslova, a očekujemo od njih da učestvuju na isti način. Jednakost nije kada svi dobiju isti poziv – jednakost je kada svako dobije ono što mu je potrebno da uopšte može da učestvuje. 

Inkluzija ne počinje na samom događaju, ona počinje pre njega. U načinu na koji pišemo pozive, u tome da li jasno kažemo da su svi troškovi pokriveni, u tome da li nudimo podršku unapred, bez da neko mora posebno da “traži” pomoć. Ako ne predvidimo sredstva i mehanizme koji će omogućiti da učestvuju i oni koji inače ne bi mogli da dođu, ponavljaćemo istu grešku: okupljaćemo isti krug ljudi, iz istih sredina, sa sličnim privilegijama.

Inkluzija se ne dešava sama od sebe. Ona je rezultat odluka koje donosimo, da radimo pažljivo, odgovorno, solidarno i s namerom da zaista otvaramo prostor svima. Jer ako to ne činimo, onda ne pravimo prostore za sve, pravimo prostore za iste.

Učiniti program zaista dostupnim nije nemoguća misija

Potrebna je samo namera da ne ignorišemo realnost u kojoj mnogi mladi žive. To znači da troškovi prevoza, hrane i smeštaja ne smeju biti dodatak „ako bude sredstava“, već osnovni deo svakog plana.  To je minimum koji možemo da uradimo ako iskreno želimo da program bude dostupan svima, a ne samo onima koji si to već mogu priuštiti.

Solidarnost nije ono što kažemo, već ono što budžetiramo, uradimo i omogućimo.

Autor_ka: Dina Bajrektarević